ОСНИВАЊЕ БОЛНИЦЕ И ПЕРИОД ДО ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Ковин и ковински крај су након првог светског рата, присаједињењем Војводине, постали део краљевине Срба Хрвата и Словенаца 1918. год. Тако је у Ковину, бившем пограничном подручју, остала новосаграђена и скупа велика војна касарна, грађена од 1911. год. а усељена и завршена 1913. год , само једну годину пре завршетка рата. На тај начин је изгубила значај и основну сврху за коју је била намењена.
Како је била квалитетно грађена, иако касније препуштена немару и руинирању, издржала је и зуб времена и небригу. Највећи део објеката који се користи за боравак пацијената као и других помичних објеката из тог су времена и служе сврси обављања основне делатности Специјалне болнице за психијатријске болести.
Архитектонски и грађевински концепт касарнског типа, стављен је касније те и до данас у функцију лечења и боравка у много чему неприкладних услова великих павиљона.
Упркос свему, па и малој бризи и улагањима у ове објкекте , они су и даље у функцији иако су саграђени пре пуних сто година. У каснијим деценијама, након другог светског рата изграђени су и други капацитети болнице, али такође као велики павиљони .Они су, такође , пратили инертност старог касарнског језгра болнице , а како су последњи саграђени пре 60 до 40 година, нису прартили стручну захтевност времена.

Dr Kosta Knezevic

Dr Dezider Julius

За само оснивање болнице , најзаслужнија су два лекарска имена: др Коста Кнежевић и психијатар др Дезидер Јулијус. По завршетку рата болница је требало да буде срушена, а од материјала је планирана изградња зграде општине у Смедереву. Др Коста Кнежевић, ковински општински лекар, преокренуо је ову идеју тако сто је убедио тадашњег начелника за Банат, Бачку, Срем и Барању, др Лазу Марковића (с чијим оцем је студирао у Прагу) да се уместо рушења у бившој касарни отвори болница за душевне болести , којих у Краљевини није било довољно. Реферат, данас би се рекло пројекат, подробно је садржао појединости и детаља о зградама бивше аустроугарске касарне као и ковинског краја, па је видљиво да га је писао др Коста Кнежевић а Марковић само потписао.

Министарство је прихватило иницијативу и за два милиона динара откупило зграде од Жупаније Тамиско-торонталске. Око седам месеци трајала је потрага о правном наслеђу па су зграде укњижене 11.марта 1924.г.

Dr Ante MaricЗваничним почетком рада болнице означен је 16. јул 1924.г. Тог дана су пристигли први болесници, тачније они су пребачени из Душевне болнице у Београду али без психијатра. Како је записано: 50 хроничних, мирних за рад способних болесника (25 мушких и 25 женских)“, неколлико болничара и др Анте Марић, секундарни лекар (стажиста) београдске болнице.

Затечено стање било је до те мере руинирано да су болесници и особље кували и јели под ведрим небом, спавали на расходованим војничким креветима а врата и прозоре није имала ни канцеларија, уједно и стан,управника.покидане су електричне инсталације, прозори, врата, славине. Касарна је, иначе, имала своје дубоке бунаре, свој водовод, а Ковин је имао струју 1913.г. Три месеца касније стање није било значајно боље јер оних „50 болесника за рад способних” нису могли да расчисте просторије од гомила ђубрета.

Тада за вршиоца дужности Управника болнице долази др Дезидер Јулијус који је посао у новооснованој болници добио пре свега сто га нико други није хтео, а сам бележи да је Марић истог дана када је предао дужност управника „радосно побегао назад у Београд“. Две године се више бавио планирањем и надзором радова него оним што му је струка, али се увек враћао клиничком раду – „….лечењу најбеднијих међу беднима“.

У првој деценији постојања кроз болницу је прошло 16 лекара (имена су забележена у Споменици о десетогодишњици др Д. Јулијуса), а од јануара 1930.г. У њој су радиле и часне сестре конгрегације Св.Винка из Загреба.

casne sestre

Десет година по оснивању болесници су били смештени у три зграде од којих је свака имала кухињу и купатило и, за то доба модеран и угодан намештај.У оквиру болнице постојале су апотека, зубна и амбуланта за мање хируршке интервенције. Болница је имала ледару, стакленик за гајење цвећа, перионицу, столарску, браварску, ковачку и кројачку радионицу, електричну централу, сопствени водовод и канализацију.

На десетогодишњицу оснивања у болници је било несто преко 500 болесника који су за тадашње прилике лечени успешно , тада новом методом : радном терапијом „на коју су лекари ковинске болнице били веома поносни“. Сам Јулиус није забележио да је то метод чији је он био страшни поборник (о чему је објавио непознат број радова), био и најуспешнији од четворице управника, тачније као В.Д. Управника од 1924.г. До 1928.г. Све што је постигао и урадио у ковинској болници за дванаест година др Дезидера Јулиуса начинило је психијатра са великим професионалним угледом, те је био премештен за Управника болнице у Врапцу а одмах после рата за управника клинке Ребро. Његово учешће је такође од великог значаја за оснивање Психијатријске болнице на Рабу.

За Управника Болнице 1928.г. Бива постављен др Марко Ђ. Радман, иначе дугогодишњи управник Болнице за Radman i Gerlovicдушевне болести у Топоници код Ниша. Био је хваљен и запажен по добрим организационим способностима и везама у Министарству Народног здравља те је Болница у време његовог управљања , до 1933.г., значајно опремљена, а број постеља се повећао на 545, а саградјена је сопствена еклектрична централа и изграђена још једна зграда.
Радмана је до 1934.г. Заменио др Франц Герловиц а неколико недеља је, поново у в.д. стању управник био Јулиус.

Радмана је до 1934.г. Заменио др Франц Герловиц а неколико недеља је, поново у в.д. стању управник био Јулиус.

Број постеља се до 1936.г. Повећао на око 600.

Болница је до Рата имала две Капеле, православну и католичку, а од 1934. и биоскоп.Имала је салу с 250 места у којима су извођене аматерске представе локалних позориста, а имала је и спортско игралиште, две куглане и просторије за шах.

Следећих година, до 1941.г. Болницу су водили др Петар Илић и др Давидовић.

Треба подвући, да је све време у Болници вођено много рачуна о стручној едукацији лекарског кадра и праћењу насавременије праксе и тежње њене примене.тако су праћени литература и часописи те настала богата стручна библиотека болнице. Болница поседује своју лабораторију, стицана су звања специјалиста и објављивани стручно-научни радови.

Ево имена и података о првих 16 лекара болнице (из ПИСМЕНИЦЕ др Јулиуса):

  1. Др Анте Марић, сек. Лекар, вршио дужност од 16.јула 1924.г. До 1. нов. 1924., касније општински лекар у Станишићу
  2. Др Дезидер Јулиус, постављен 14.окт., 1924, психијатар, примаријус
  3. Др Имре Ласло , постављен за контрактуалног лекара 4.нов.1924,служио до 1. апр. 1929., касније општински лекар у Скореновцу, среза ковинског
  4. Др Никола Сучић , од 1927.г. До 1.марта 1928.
  5. Др Марко Ђ. Радман постављен за управника 1928 до 31.јула 1933, касније управник Опште државне болнице у Љубљани
  6. Др Драга Матић ,била је лекар дневничар 1928.г.
  7. Др Никола Корзењевски, оод 1929 до 1933, касније асистент Опште државне болнице у Београду.
  8. Др Душан М. Јевтић, постављен 31.дец. 1929, сек. лекар
  9. Др Надежда Јевтиц-Малијасевић, постављена 31.дец.1929, сек. лекар
  10. Др Петар Новаковић, био лекар дневничар, касније приватни лекар у Београду
  11. Др Миливој Марушић, био лекар дневничар, касније сек. лекар у бановинској болници у Шибенику
  12. Др Миодраг Марковић, био сек. лекар, касније пензионисан
  13. Др Десанка Симић , лекар чиновнички приправник
  14. Др Јован Даниловић , лекар чиновнички приправник
  15. Др Егон Захрадка, шеф одељења
  16. Др Франц Герловиц, постављен 1933г. за управника на служби до 31. маја 1934.г., касније управник Државне болнице за душевне болести Љубљана-Студенац

Више је него интересантно навести само неке стручне радове из времена до 1934., својим насловима интригантне и актуелне до данашњих дана:

  1. Др Јулиус: О реорганизацији психијатријске службе (Гласник лек. Коморе 1929.. Бр. 6).
  2. Др Дез. Јулиус: Предлог персоналног дела закона о душевним болницама (реферат на конгресу Друштва југ. Псих. У Стењевцу, Штампано: Лијечнички вјесник 1933,XII)
  3. Др Душан М. Јевтић : О потреби једног Закона о душевно поремећеним лицима.(штампано : Полиција 1934,III и IV).

По доласку немачких окупационих снага душевни болници су исељени а болница је служила војним и цивилним болесницима и рањеницима.

НЕПОСРЕДНИ ПОРАТНИ ПЕРИОД

По ослобођењу, почетком октобра 1944.год. Болница је имала улогу позадинске резервне Војне Болнице НОВ и Совјетске армије. До августа 1944.г. У њој су лечени рањеници и психотрауматизовани учесници у ратним операцијама.

1945.г. До средине 1946.г. Болница је адаптирана и реорганизована у Војно-психохигијенски завод. У њој се лечило око 600 партизана-бораца, војника и старешина оболелих од ратних психоза и „психонеуроза“ .Биле су то најчешће развијене клиничке слике тзв. „јуришничке болести“ , доскорашњих учесника у рату, што би одговарало касније добро познатом „вијетнамском синдрому” или ПТСП-у код учесника у борбеним збивањима који су се догодили након распада бивсе СФРЈ.

После укидања Војно психо-хигијенског Завода у Болницу се враћају њени првобитни болесници те се тако намена и активност Болнице враћа својој првобитној намени.

РАЗВОЈ БОЛНИЦЕ ОД 1946.ГОДИНЕ ДО ДАНАС

Наиме повратком психијатријских болесника 11.марта 1946.г., Болница започиње своје послератни живот и развој и као таква у континуитету траје до данас. С болесницима је тада дошао и први послератни управник, спец. психијатар прим. Др Саво Вучковић. Уједно он је био и једини лекар у почетку.Осим тога у послератној оскудици и недостатку лекарског кадра у новој држави, он је лечио и грађане те је његова полуларност у народу била велика, а и данас се могу чути готово анегдотске приче о њему, његовом стилу и начину рада и управљења болницом. Као и многи радници и он је имао стан у самим болничким зградама и ту живео са породицом.У то доба власт је дала велика овлашћења управнику болнице, те су његове одлуке често описиване као промптне, ефикасне, правичне и доследне као што је и он сам по својим особинама био. Сва каснија искуства и кретања у друштву и држави, сигурно таквом управнику нимало не би ишла на руку, чак напротив, вероватно његова управничка каријера не би била тако дуга а ни о њему не би остао тако добар глас .То се нарочито односи на његову захтевност у радној дисциплини и лаком али праведном доношењу одлука о оцени сваког радника, те и о свим последицним санкцијама проистеклим из његових процена и одлука.На челу Болнице др Саво Вучковић остаје пуних двадесет година, стога је нужно рећи нешто о том времену са аспекта примене психијатријске праксе. Највећим делом био је то период наставка старе праксе засноване на терапији радом и радној терапији. Било је то време без примене психофармака, тј правих тзв великих транкилизатора, све до појаве хлорпромазина.

Могу се наћи, ипак, почеци примене претходнице фармакологије и то у примени седативних антиалергиских средстава најчешће phenergan-а.

Терапијска доктрина тешких психијатријских болесника, поготово у њиховој акутној фази или егзацербацији болести , заснивала се на примени ЕКТ или хипогликемијских кома. Било је пацијената код којих је рађена и психохирургија тј.лоботомија, али су они накнадно доспели на азиларни третман у ову болницу.

Са око 600 пацијената и просечно једним пријемом у недељу или две дана, мало се шта мењало или динамизирало у примени струке. Доминантно, био је то азиларни третман већине пацијената који су боравили.

Још увек је било доста пацијената из несизофреног круга, тј сифилитичара са неуролуесом и прогресивном парализом, органских психосиндрома, епилептичара, интелектуалних дефицита. Отпусти и повратак својим кућама бивали су права реткост.

Тада више, а данас спорадично, након смрти у болници, они су сахрањивани у посебан део ковинског гробља о трошку државе.

Ипак, доминантна радна терапија и терапија радом, близак однос особља и неколико породица које су живеле у становима у кругу болнице, њихови односи и многобројне радне активности које су болесници обављали, управо су много више испреплитали социјалне односе са радницима болнице или мештанима,обављајући услуге типа ситне куповине и сл… Такав приступ, иако не као свесвно примењен доктринарни метод , управо се заговара као модел третмана у савременим психијатријским центрима за третман у друштвеној заједници.

Обновљени су и оживљени услови за овакав терапијски приступ те је у болници постојала столарска, обућарска радионица и ковачка радионица као и плетерница са корпарским производима. Болница је имала поново своју биоскопску салу која је радила , а њени посетиоци су често били и мештани.Имала је свој “Кутић“ са можда првим ТВ апаратом. Постојао је стакленик а у њему се производило цвеће за уређење круга о чему је бринуо цвећар тј баштован.

Упркос напред изнетом, услови за смештај су и даље веома тешки и потпуно неадекватни за боравак пацијената.на акутним, иначе затвореним одељењима, налазило се и до 150 пацијената за које није било довољно кревета, који и онако нису били често исправни , него су се користиле сламарице, које су се сваког јутра износиле напоље на проветравање и сушење и то у свако годишње доба, потом опет увече враћале, постављале на под на којима су болесници спавали. Такође, није постојало парно грејање већ велике пећи, тзв. „бубњаре“ које су се ложиле на сваком одељењу, а због ризика од повређивања и опекотина биле су ограђене металним шипкама. Особље је било необразовано тј са нешто нижих разреда или са основном школом и имали су течај за болничара. Храна се спремала у старој кухињи од зиданих шпорета на чврсто гориво. Без психофармака, тешко је било купирати честа стања физичке агресије која су захтевала физичко спутавање и изолацију. Постојалао је тзв. „Судско мемирно” одељење где су се налазили пацијенти којима је изречена мера бебедности због најтежих кривичних дела, а обезбеђење су 24h обављали и припадници тадашње Народне Милиције

Болничко имање са своја 24ha обрадиве површине, у условима тадашњег тржишта хране, значајно је доприносило побољшању квалитета хране болесника, а висшак производа износио се и на локалну пијацу и тако зарађивала додатна средства. Најзаслужније име за ефикасност ове производње било је име Бранка Милановица, тада управника болничког Имања.

Школовани медицински кадар и даље је недостајао како средњи тако и лекарски.У Матичној књизи службеника вођеној од 1926.г. До 1964.г. ,за период педесетих година нашли смо имена Марковић др Драгославе и Марковић др Милоша, као и Мр. Јуришић Милана, дипл. фармацеута, који 1961.г. раскида радни однос ради одласка у иностранство.Такође , налазимо име Васиљевић др Јордана који је споразумно напустио Болницу 1963.г. Јовановић Мр Десанка ,дипл. фармацеут , касније дугогодишњи шеф болничке лабораторије, заслужна за увођење и примену најсавременијих знања и новина уписана је 1959.г.

Исте године, 1959., уписано је значајно лекарско име Болнице, др Стеван Стојановић, који, као неуролог, оставља значајан траг у започињању и раду Неуролошког одељења Болнице које се по тадашњој стратегији здравствене политике државе отвара уз помоћ неуролошке клинике Медицинског факултета из Београда уз свесрдни ангажман таквог ауторитета као што је била проф. др Јелена Госпавић.

Почетком 60-тих г. У болницу долазе тада млади лекари почетници, зачетници и носиоци примене свих знања из психијатриске науке и праксе , као што су : др Томислав Седмак, др Дивић Јосип, др Лазовић Бранко, др Павле Кастел, др Анка Петковић, др Лазар Кирковић, др Милорад Ицуруп, др Чедомир Хајдуковић, др Никола Јанковић.

Уз њих ту су и Јоановић др Тамара,касније пнеумофтизиолог као и дипл. Фармацеут, мр Јоановић Милан.

У исто време у болницу долазе школоване прве медицинске сестре. Ево само неких првих имена Благодарна Миловић, Живанка Гавриловић-Томић, Јулијана Шурјанац, Нада Ранковић, Драгојла Рузичић ,Олга Антонијевић.

Временом Болница се кадровски јача и по броју медицинског кадра и нијихове специјалности и субспецијалности, као и увођења службе социјалних радника и школованих радних терапеута.

Није прошло дуго времена од открића првог правог антипсихотика и његове примене у Болници (largactil). Психијатрија и неурологија у Свету доживљавају велики, готово неслућени напредак. Није било потребно да прође пуно времена да та сазнања и њихова примена буду иницирана и уведена у рутинску праксу управо радом поменутих лекарских имена које, можемо сматрати пионирима примене савремене психијатрије у нашој Болници. Стога смо данас посебно поносни на њих као зачетнике преображаја стручнога рада у Болници, која тако постаје део укупних помака и најсавремнијих кретања у светској психијатрији те и део њене историје.

Крајем 50-тих година саграђен је нови Павиљон, првобитно намењен лечењу туберкулозних болесника.У једном крилу тог павиљона, основано је и почело са радом Неуролошко одељење. Увођене су дијагностичке технике и процедуре као сто су Л.П., цитодијагностика ликвора, Ртг дијагностика у неурологији, а вишегодисњи спољни сарадници су били неуроофталмолог проф. Др Стефановић, а неурорадиологију тј артериографију су више деценија (до примене имиџинг техника) радили проф др Репац и проф. Др Антуновић.

Такође, у првој половини 60-тих година др Т. Седмак почиње са радом Алкохолошког одељења, које је одмах задобило значајан углед и афирмацију широм тадашње СФРЈ. Касније су у Болници развијена два Алкохолошка одељења и једно за политоксикоманије, са укупно 275 кревета. Крајем 60-тих и почетком 70-тих(1968-1974) у Болници се лечи највећи број опијатних зависника, тада метадонским програмом, а све до почетка 90-тих година радиће два одељења за тпрограмски третман алкохоличара. Из те области постоје многобројна угледна имена и њихови стручни радови, докторска теза др З. Делевића и Маг. Теза др С Димића, али и много стручних радова на конгресима и семинарима у земљи и иностранству.

Крајем 60-тих година направљена су два павиљона са по педесет постеља за потребе психогеријатрије, која тада почиње да бива препозната као нов проблем у држави.Тако уз стручно вођење проф. др. Душана Петровића ,са радом поциње јос једна значајна и све актуелнија грана психијатрије која у овој болници има дугу традицију.

Од 1965. до 1969. године директор болнице био је др Ђорђе Богичевић.

Од 1969. до 1970 године директор болнице је др Никола Јанковић, а након њега директор је др Стеван Стојановић. Оба познати као изврсни неуролози, унапређују стручни рад и на том пољу, али то је истодобно време експанзије психијатрије у свету па и код нас а у болницу тада долазе многобројни лекари, махом из Београда. Болница започиње свој велики стручни процват сталним доласком али и флуктуирањем лекарског кадра, јер у њу долазе млади који су завршивши специјализацију, тада из неуропосихијатрије, навелико ишли на додатне едукације, а у свакодневну дијагностичку и клиничку праксу уводили најсавременија достигнућа из психијатрије.

Заиста је тешко на овом месту набројати сва, касније веома високо стручно афирмисана имена многобројних лекара који су махом прелазили у психијатријску клинику у Београду, ИЗМЗ као и друге установе и постали ауторитети у појединим специфичним терапијским техникама. Др Ђ. Богичевић је директор психијатрије у Болници др Драгиша Мишовић, Др Мирко Пејовић је постао проф. Клинике, Др Т. Седмак проф. и угледно стручно име ЗМЗ, Прим др П. Кастел такође наставља угледну стручну каријеру у ИМЗ, транскултуралном психијатријом се бавио др Часлав Хаџи Николић, а др Цветановић је незаобилазно име у третману наркоманије, др Кастратовић је радио на Авали, …итд

По неким подацима за скоро тридесет година процвата психијатрије и њене експанзије свуда па у овде, кроз ову болницу по сецањима досло је и након сколовања отишло нешто преко 100 лекара специјалиста.

Године 1974 болница је одликована Орденом заслуга за народ са златним венцем.

Исте, 1974., Директор болнице је др Радован Ц. Јовић, иначе неуротоксиколог, који је радио као лекар на ВМА а у болницу долази са великом стручном афирмацијом из неуротоксикологије пошто је одбранио на ту тему докторску тезу у Лондону. За четири године, тј до 1979.године, у болници је најзад уведено даљинско грејање са сопственом топланом, направљена је тада најсавременија кухиња и изграђено тзв I Рехабилитационо одељење. Исто је замишљено као психијатријско село, имало је четири павиљона и капацитет од 165 постеља. Изграђено је на Болничком имању тј. у атару, ван насељеног места. Саграђено тада по најсавременијим принципима социо-рехабилитације, радне тх и тх радом, потпуно инфраструктурно опремљено и са концептом малих фракционосаних субјединица где једној соби од 4 до 6 постеља припада чајна кухиња, мала трпезарија и санитарни блок. Нажалост, удаљеност, и честа пракса да се тамо преведу старији и опустошенији пацијенти малих радних тј рехабилитационих капацитета, оно није служило својој правој сврси . Зуб времена, сиромашење државе, све тезе одржавање тако измештеног капацитета од тзв одељења „Болничко имање“ начинило је простор немогућ за негу и лечење болесника, те је одељење пресељено у старе преостале капацитете зграде у кругу болнице. Касније је привремено служио као Центар за боравак избеглих и расељених лица сто га је додатно руинирало.

Тако је, грађевински најадекватнији, а по актуелној промоцији Психијатријских Центара за третман у друштвеној заједници лица са менталним сметњама, најатракктивнији капацитет, нажалост због тога сто је потпуно ван насељеног места, потпуно неискористљив за актуелизацију и примену таквог концепта.

Др Радован Јовић је запамћен као велико стручно име у тадашњој, али и по настављању увођења најсавремење стручне праксе из психијатрије, великом броју едукација лакара и значајном унапређењу стручног и научног рада и у том смислу подизања угледа болнице. Осим тога он је, како би се то данас рекло, болницу водио са високим менаджерским способностима.

Кратко време директор је Др Славољуб Бакаловић, касније директор психијатријске болнице у Вршцу, која носи његово име.

Од 1979.г. До 2000.г. у континуитету на целу болнице се налази директор прим др Душан Јагодић. За то време и даље се одржава висок стручни ниво и наставља најсавременија едукација из психијатријске мисли и праксе. Болница све до краја 80-тих и даље има завидан број лекара, али се одлив кадра све висе осећа, као и надолазећа тешка времена 90-тих, те се и услови за функционисање болнице све више погоршавају. Време распада државе, ратова и знатан економски пад доводе тада болницу доста тешко стање чиме она дели судбину истих установа, али и материјалног положаја здравства у целини. Број лекара је током кризе 90-тих, био више него преполовљен..

Од 2000.г. До 2003.г. Директорка болнице је др Гордана Кокора. Донацијама хуманитарних организација и нешто бољим материјалним условима долази до опоравка како у материјалном тако и у кадровском и стручном аспекту болнице. Директорка са тимом болнице се укључује у све видове сарадње како на плану материјалног опоравка донацијама, тако и едукације и привлачења нових кадрова и укључења у најсавременији тренд третмана психијатријских болесника у центрима за ментално здравље у друштвеној заједници, те такву идеју промоивише у самој установи и ван ње. Нажалост ни њени, нити каснији покушаји да се у Ковину или Панчеву отвори Центар, остали су неуспешни тј. без слуха и разумевања, те и подршке лоокалних самоуправа.

Др Невен Жикић је директор од 2003 до 2005.године. Нагласак његовог рада био је на оживљавању пољопривредног добра на Болничком имању те стварања додатних прихода. Нажалоаст у новим временима са недовољном и застарелом механизацијом изостаје жељени афекат којим би се недовољна средства за инфрастуктурно решавање проблема успешно решавали. Обновљен је рад Капеле у болници а донацијским средствима отворено одељење са 25 постеља и обновљени делови дотрајале дијагностичке технике.

2005. године отвара се и почиње са радом Дневна Болница, са капацитетом од 25 пацијената.

У 2005.г. Вршилац дужности директора је др Слободан Достанић.

Од 2005. године до 2009.г. Директор је Др сци Милан Милић, психијатар. Наставља се и динамизира стручно-научни рад и обављају клиничке студије. Уводи се на свим одељењима и службама елктронска евиденција опремањен компјутерским софтвером и програмима који олакшавају свакодневни рад.

Повећава се број лекара, наставља се упућивање лекара на специјализацију и друге видове стручног усавршавања. Др Милић показује велики ентузијазам и на плану струке, уводи стандардизоване оперативне процедуре у складу са све већим замеркама и ставовима ЦПТа и невладиног сектора, Заштитника грађана.

Осим тога едукује се из менаџмента у здравству на ФОН-у те упорно заговара и истрајава на указивању тешке инфраструктурне оронулости болнице и неопходности радикалних улагања, да би услови имали хумани карактер.Успева да реконструише главни далекотопловод и да обнови доста медицинске опреме (ЕЕГ,Цолор Доплер,Ултразвук, опремање полуинтензивне јединице на неурологији са мониторингом и одређене количине кревета и другог намештаја за пацијенте и особље). Успева да изазове позорност јавности, али и актуелног министра здравља, те тако настаје архитектонски и градјевински пројекат Нове Болнице Ковин од 4 500 мкв вредности 3 милиона еура. Иако је исти прошао одобрење за реализацију на покрајинском Фонду за капитална улагања, исти није реализован због недостатка средстава. Све време су присутне тешкоће на текућем одржавању и превенцији високих ризика по безбедност пацијената и особља.

Од 2010. године директор је др Жељко Родић, неуропсихијатар.

У том периоду до данас наставља се са кадровским побољшањем, пријемом младих лекара, а пет лекара се враћа са специјализације из психијатрије и један из неурологије. Наставља се континуирана медицинска едукација кадрова свих профила и рехабилитују некада редовно рађене процедуре уз осавремењавање у индивидуалном приступу dg и th третману сваког пацијента.

Због веома тешког стања на акутном женском одељењима са ризицима за катастрофичне и по живот пацијената опасне инцидентне, уређује се преостали простор старе зграде, и сопственим средствима прилагоди лечењу акутних женских психоза.

Наша нада и напори да истрајемо на побољшању и хуманизацији услова лечења као и на континуираном истрајавању праћења и практиковања најновијих знања и вештина неће посустати, те ће, верујемо резултирати, једног дана, великим преображајем наше Болнице у којој ће и услови и начин лечења бити у складу са најбољом праксом и успехом у лечењу најтежих психијатријских поремећаја.

Comments:0

Leave a Reply

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.

ИСТОРИЈАТ

Updated on 2017-10-16T11:13:52+00:00, by sbadmin.